muskarac? Ili samo broj?

Da bi uspela da kažem samo jednu sitnicu koja se dogodila, moram da objasnim puno toga (što uključuje i objašnjenje svih mojih prethodnih postova)...

Moje zanimanje nije toliko uobičajeno. Ne sreće se svaki dan žena koje je dispečer u taxiju...Naravno svi su makar jednom u životu čuli u bilo kom gradu i bilo kom taxiju nas dispečerke... Nekad nervozne, nekad možda čak i neprijatne, ali uvek tu jedna od nas 24h da pokuša da izađe u susret svakome ko pozove... E sad... Kao što nismo u direktnom kontaktu sa ljudima koji zovu kada im je potrebno vozilo, tako nismo ni u direktnom kontaktu sa kolegama... Mada, njih daleko češće viđamo, vremenom ih sve poznajemo... Onda bude opasno kada bilo koji kolega ugleda bilo koju koleginicu kako pije kafu sa nekim iz udruženja... Tako su uspeli mene i moju "sreću" da povežu... 

On i ja... Kakav spoj... Počelo je tako glupo, tako banalno i tako slučajno... I ne bih da pišem o "nama" i dalje je jako bolno, ali srećna sam što počinjem da se polako oporavljam, prestala sam da mislim na njega 24h što je dobro... Lečenje bilo koje bolesti je uvek dug i bolan proces, što je bio duži period bolovanja, period oporavka će sigurno trajati dva puta toliko...

Evo ovoliko o "nama" - Kada je bilo dosta mog kidanja same sebe, prekinula sam svaki mogući kontakt sa njim... Objasnila sam mu kako se osećam, i da ne želim tako više da se osećam i molila sam ga da me pusti da nastavim sama, bez njega, da me pusti da prebolim, da me ne zove privatno, nikad više... Dani sporo teku od tog razgovora... Svaka noć mi ga je donosila, doći na posao u bilo koju smenu značilo je i mogućnost njegovog glasa i komunalnog broja a onda je bilo potrebno i boju mog glasa održati nepromenjenu. To je bilo tako teško... Očigledno, i on je to shvatio, nije glup, ali nije bilo ni teško... samo jednom je od tada radio u mojoj smeni i to jako kratko, kao da je znao koliko me boli da ga čujem preko stanice, a da ne mogu kao i uvek preko telefona da mu kažem uz osmeh "pa gde si ti srećo moja?"

Naš "kraj" je bio 03.06. od tada se zaista nismo čuli privatno, stvarno je ispoštovao moju želju da nastavim bez njega...

Ali, dok smo On i ja tri meseca vodili kilometarske telefonske razgovore ako ne svaki, onda svaki drugi dan, mnogo toga smo naučili jedno o drugom. Pamtili sve zato što nam je oboma bilo bitno... Svaku pročitanu knjigu, svaki odgledani film, pa čak i svaku izgovorenu reč... Tako je i on zapamtio moj najveći (iracionalni) strah - od oluje i grmljavine... Tada jednostavno ne mogu sebi pomoći samo ćutim i tresem se... To je nešto čega se najviše bojim. Uvek je zvao ako sam na poslu a napolju je nevremeili grmljavina... Zvao je makar bio kod kuće i govorio "hej, opusti se, hajde zatvori oči, zamisli, peščana plaža, more, talasi, palme, ti i ja... Šetamo bosi po plaži, zagrljeni, jesi li zamislila?...Ne može ti ništa, ne boj se, evo prolazi već..."

A sinoć kada sam došla na posao, pljuštalo je, nebo se sastavilo sa zemljom, naravno sve zvoni na sve strane, a grmljavina... Ne prestaje... On ne radi, mada to sam uspela samo u momentu da zaključim, morala sam da se potrudim da skupim snage da sedim za stolom, prozivam adresu za adresom i da zvučim normalno... Nije bilo jednostavno, nisam imala vremena ni cigaru da zapalim... A onda, 20-tak sekundi potpune tišine. Uspela sam cigaru da upalim, a onda sam čula "klik" zvuk da je neko od kolega pritisnuo taster i na displeju pojavio se broj od tri cifre... Njegov komunalni broj... I po prvi put, nije me zabolelo, nije mi srce htelo da iskoči, samo sam se osmehnula i hrabro uletela u novu gomilu poziva koja je usledila... Ni nakon toga nije radio... Samo, kao da je hteo, da ja znam da je tu... Samo da se "javi" a da opet, ispoštuje naš dogovor "nemoj me zvati privatno!"... Samo da me potseti i ako ne radi, ne mora da znači da nije u autu, ne mora da znači da me ne sluša... Samo da me potseti na peščanu plažu, i da ne treba da se bojim... Da me potseti da mu je još uvek stalo, kao što je i meni...

Bez obzira, da li će taj "klik" da mi pomogne ili da mi odmogne, ipak je za mene taj momenat bio čaroban... Rekla sam kasnije prijateljici u razgovoru, kada sam joj ispričala sve ovo "Njega je tako lako voleti..." I zaista to mislim... Hvala mu što je bio tu, i što je još uvek tu na bilo koji način... Hvala mu i što mi je to stavio do znanja...