muskarac? Ili samo broj?

Smem li uopste da pisem o tome sta mi je u glavi??? Ponekad se zapitam, da li je zaista moralo? Jel bilo neophodno? Zasto??? Zavolela sam davno coveka za koga sam se udala, napustila moj grad, roditelje, brata, prijatelje... Dosla u ovaj grad, zavolela ga, stekla prijatelje, nasla posao koji obozavam... Evo vec tri pune godine sam ovde... Tri godine odose u vetar za samo tri meseca... I onda??? Pesmice, pricice, beskonacni razgovori i jednom, samo jednom On i Ja... Procitala sam jednom, negde "Moja kazna gora je od mog zlocina" i tako je, tacno tako! A sad??? Gde sam dovela sebe??? Kao sto sam i napisala u naslovu dilema dostojna Hamletu... Jesam ili nisam??? Ako jesam... Uf... Boli me glava...

Dopisivala sam se pre neki dan sa mojim kumom, kazem ja njemu sve kako jeste... A on?

"Pa sta ces da radis?"

"Ne znam..."

"Ej sa mnom se dopisujes znas da meni mozes da kazes, pa sta ces sad?"

"Ja znam sa kim se dopisujem... A i dalje imam isti odgovor NE ZNAM!"

"Pa moras imati rezervni plan"

"Ja nemam ni PLAN, a kamoli REZERVNI plan!!!"

i tako dalje i tako dalje...

Ne, ne kajem se! Stvarno se ne kajem ni zbog jedne jedine sekunde... Ne kajem se ni zbog te noci ni zbog bilo koje izgovorene reci... Ne kajem se zbog poljubaca, neznih dodira, zbog svega onoga sto smo MI imali... Samo patim... Sve cesce zelim da budem sama... Sve manje sam dobra za druge a najmanje za sebe... Sve vise se izolujem od svega... Sama sa svojim mislima... Svi drugi kazu glasno ono sto ja ne smem sama sebi da priznam i svesna sam toga da pocinjem da bezim... Svi shvataju niko ne razume... A On razume... On je znao, video, osecao, bio tu uvek je bio tu kad treba... Znao je da oseti i moju tugu i moju prazninu ali i moje ludilo za njim... Kao sto je jednom rekao "Pa sreco moja, ni jedna ne moze zameniti tebe i tvoje ludosti, ni jedna nije kao ti" A gde je sada? Ko zna... Ok, jeste, ja sam kriva, ja sam ga oterala iz mog zivota... Ali samo zato sto nisam mogla da podnesem da se kidam toliko, zato sto sam zelela da ZIVIM a ne da sanjarim... Ali kako sada ne zna da oseti moj bol, tugu i prazninu??? Kako sada ne shvati koliko mi treba samo na trenutak... Samo da mu kazem... Ej, znas, mozda je ona nasa noc imala posledicu... Mada, to mu verovatno ne bi ni rekla... Ne mora i on da se pita... Ja cu, za oboje... U svakoj varijanti... I ako nisam, pitacu se "eh, sta bi bilo da je bilo..." a ako jesam... Onda cu da se pitam "sta ce sad da bude???" barem pitanja nece ponestati... Odgovara fali odavno, ali pitanja, uvek su tu..

I da, nije on kriv ni za sta... Ja sam, potpisacu ako treba! 

"i kolega ____ primite voznju"

"primljeno"

***

"laku noc i prijatan vam dalji rad"

"hvala kolega, laku noc, vama prijatan odmor"

Ovako smo nekada pricali...

JA: "Ti bi naravno voleo da mozemo da budemo zajedno negde?"

ON: "Da, sve znas, mozemo i na kraj sveta..."

JA: "carda "Na kraj sveta"?"

ON: "Ne, zaista na kraj sveta, tamo bi te vodio...... Hajde, evo ulazim u ulicu, zvacu te kasnije ako ne zaspim, budi vredna, nemoj da mi spavas, ljubim te..."

* * * 

JA: "Dođi, samo da te zagrlim, pa onda idi da radiš..." - Ne znam da li je osetio koliko mi treba, da li je znao da ovog puta te reči imaju ogromnu težinu...

ON: "Ma da li si ti normalna? Pa nisam poludeo valjda..."

JA: "Znam da nisi, šteta što nisi bliže..."

I pričamo, pričamo, pričamo... 10 minuta od ponuđenog zagrljaja, čujem da je izašao iz auta... Čujem vetar...

"Gde si ti?" - Pitam i nadam se...

"Otvori vrata, ispred sam..."

Ustajem, prilazim vratima, srce mi ludački lupa... "Bože" - pomislih, "ako se šali, nije baš izabrao dobar trenutak"...

Ali ne, ipak ne - nije takav, ugledah ga na vratima, samo je prišao i raširio ruke... Pala sam mu u zagrljaj i čvrsto, čvrsto ga držala, dok je on mene nežno mazio po kosi i pustio me da budem tu, da ćutim sklopljenih očiju i da uživam u njegovom naručju...

* * * 

ON: "Oko moje, lopove jedan mali..." - Osmehuje se, dok me mazi po obrazu i kosi...

JA: "Ja? Nisam... Ti si lopov, ti si taj koji mi je ukrao dušu....."

***

JA: "Hej slusaj ovo..." - "kad bi bio blizu, bio blizu kraj mene jednu noc bez suza dugujes mi najmanje..."

ON: "Samo jednu? To cemo lako da resimo" - smeje se..

JA: "Najmanje sreco, kljucna rec je najmanje... Mada ja da se pitam bilo bi svaku noc"

ON "A ja da se pitam bilo bi i dan i noc..."

Smejemo se i opet pricamo... Celih sat vremena...

ON: "Ej, moram da spavam a ti.... Zamisli pescanu plazu, more, ti i ja..."

JA: "Eeeej, nemoj dalje, necu da slusam.... Boli tebe bas, ti mozes da sanjas, ja imam jos 5 sati do jutra, nemoj mi to raditi..."

ON: "ljubim te, budi mi vredna i dobra, cujemo se, cao"

JA: "vazi sreco, lepo spavaj, caos"

***

ON: "Osetio sam da si tuzna i da zelis da me vidis, zato sam dosao, jednostavno sam osetio..."

Oci mi se pune suzama cutim i gledam ga...

ON: "Ne placi, nemoj, znas ono... "zbog mene ne placi suza nisam vredan, kasno je da se sada menjam..."

U pozadini sa TV-a pesma kao mi da smo mi birali....  "The Hardest Thing"... Zatvaram oci, osmehujem se, samo nek potraje.... Gleda me, mazi pogledom

***

Da bi uspela da kažem samo jednu sitnicu koja se dogodila, moram da objasnim puno toga (što uključuje i objašnjenje svih mojih prethodnih postova)...

Moje zanimanje nije toliko uobičajeno. Ne sreće se svaki dan žena koje je dispečer u taxiju...Naravno svi su makar jednom u životu čuli u bilo kom gradu i bilo kom taxiju nas dispečerke... Nekad nervozne, nekad možda čak i neprijatne, ali uvek tu jedna od nas 24h da pokuša da izađe u susret svakome ko pozove... E sad... Kao što nismo u direktnom kontaktu sa ljudima koji zovu kada im je potrebno vozilo, tako nismo ni u direktnom kontaktu sa kolegama... Mada, njih daleko češće viđamo, vremenom ih sve poznajemo... Onda bude opasno kada bilo koji kolega ugleda bilo koju koleginicu kako pije kafu sa nekim iz udruženja... Tako su uspeli mene i moju "sreću" da povežu... 

On i ja... Kakav spoj... Počelo je tako glupo, tako banalno i tako slučajno... I ne bih da pišem o "nama" i dalje je jako bolno, ali srećna sam što počinjem da se polako oporavljam, prestala sam da mislim na njega 24h što je dobro... Lečenje bilo koje bolesti je uvek dug i bolan proces, što je bio duži period bolovanja, period oporavka će sigurno trajati dva puta toliko...

Evo ovoliko o "nama" - Kada je bilo dosta mog kidanja same sebe, prekinula sam svaki mogući kontakt sa njim... Objasnila sam mu kako se osećam, i da ne želim tako više da se osećam i molila sam ga da me pusti da nastavim sama, bez njega, da me pusti da prebolim, da me ne zove privatno, nikad više... Dani sporo teku od tog razgovora... Svaka noć mi ga je donosila, doći na posao u bilo koju smenu značilo je i mogućnost njegovog glasa i komunalnog broja a onda je bilo potrebno i boju mog glasa održati nepromenjenu. To je bilo tako teško... Očigledno, i on je to shvatio, nije glup, ali nije bilo ni teško... samo jednom je od tada radio u mojoj smeni i to jako kratko, kao da je znao koliko me boli da ga čujem preko stanice, a da ne mogu kao i uvek preko telefona da mu kažem uz osmeh "pa gde si ti srećo moja?"

Naš "kraj" je bio 03.06. od tada se zaista nismo čuli privatno, stvarno je ispoštovao moju želju da nastavim bez njega...

Ali, dok smo On i ja tri meseca vodili kilometarske telefonske razgovore ako ne svaki, onda svaki drugi dan, mnogo toga smo naučili jedno o drugom. Pamtili sve zato što nam je oboma bilo bitno... Svaku pročitanu knjigu, svaki odgledani film, pa čak i svaku izgovorenu reč... Tako je i on zapamtio moj najveći (iracionalni) strah - od oluje i grmljavine... Tada jednostavno ne mogu sebi pomoći samo ćutim i tresem se... To je nešto čega se najviše bojim. Uvek je zvao ako sam na poslu a napolju je nevremeili grmljavina... Zvao je makar bio kod kuće i govorio "hej, opusti se, hajde zatvori oči, zamisli, peščana plaža, more, talasi, palme, ti i ja... Šetamo bosi po plaži, zagrljeni, jesi li zamislila?...Ne može ti ništa, ne boj se, evo prolazi već..."

A sinoć kada sam došla na posao, pljuštalo je, nebo se sastavilo sa zemljom, naravno sve zvoni na sve strane, a grmljavina... Ne prestaje... On ne radi, mada to sam uspela samo u momentu da zaključim, morala sam da se potrudim da skupim snage da sedim za stolom, prozivam adresu za adresom i da zvučim normalno... Nije bilo jednostavno, nisam imala vremena ni cigaru da zapalim... A onda, 20-tak sekundi potpune tišine. Uspela sam cigaru da upalim, a onda sam čula "klik" zvuk da je neko od kolega pritisnuo taster i na displeju pojavio se broj od tri cifre... Njegov komunalni broj... I po prvi put, nije me zabolelo, nije mi srce htelo da iskoči, samo sam se osmehnula i hrabro uletela u novu gomilu poziva koja je usledila... Ni nakon toga nije radio... Samo, kao da je hteo, da ja znam da je tu... Samo da se "javi" a da opet, ispoštuje naš dogovor "nemoj me zvati privatno!"... Samo da me potseti i ako ne radi, ne mora da znači da nije u autu, ne mora da znači da me ne sluša... Samo da me potseti na peščanu plažu, i da ne treba da se bojim... Da me potseti da mu je još uvek stalo, kao što je i meni...

Bez obzira, da li će taj "klik" da mi pomogne ili da mi odmogne, ipak je za mene taj momenat bio čaroban... Rekla sam kasnije prijateljici u razgovoru, kada sam joj ispričala sve ovo "Njega je tako lako voleti..." I zaista to mislim... Hvala mu što je bio tu, i što je još uvek tu na bilo koji način... Hvala mu i što mi je to stavio do znanja...

Iznervirana sam katastrofa sam iznervirana...

Ajde sto sa mnom ispiru usta po firmi, te bila sam sa ovim kolegom, te bila sam sa onim kolegom, pa sa onim... Nekih 4-5 imena, inace sve ljudi sa kojima se cujem i vidim privatno, ali sve i jedna prica bez zrnca istine... I onda kako to obicno bude... "nabodu" i jednog jedinog sa kojim sam stvarno bila i zivot pocinje da se urusava... Sa druge strane ja se poverim mom jako dobrom prijatelju (koji je jako dobar i sa mojim muzem) poslednjih 10 dana moj "prijatelj" se jednostavno ne javlja ni na jedan telefon, kao da zovem zid, nikakva poruka, odgovor, bilo sta, a ja zovem i zovem i on se i dalje ne javlja... Hm, da li ce, sta ce i kad ce reci mom muzu pitanje je sad??? Moja draga prijateljica i ja smisljamo price za "izvlacenje" i slicno, tupimo bez kraja, ponesto i smislimo... A onda se procuje prica danas i za nju i njenog buduceg muza... Mislim??? Dokle???? Da li zaista nisu u stanju da samo malo drze jezik za zubima...

I sad sam jaaaako ljuta i besna i nervozna i koliko god nisam htela da se igram macke i misa sa njima, sad mi je dosta, sad moram... Njima "odabranima" ima da ispricam svakome po jednu pricu u "strogom poverenju" lazne price naravno i razlicite... A onda cu da cekam... "krticu" cu lako pronaci... Samo toliko, ne zelim da se spustam na taj nivo, ne zelim da se svetim, ne zelim da ja ogovaram, hocu samo da saznam ko je i da prosto pitam "da li ti imas svoj zivot i zbog cega ti je toliko zanimljiv moj zivot???"

Otvorena je sezona lova, krtice, pripazite se !!!

"Hej, dolazim danas sa sluzbenog puta" - To su reci mog muza upucene meni preko telefona... A sta ja radim??? Pisem blog... Pogledam levo od sebe, ka vratima sobe i vidim haos... Pogledam iza sebe, regal otvoren, stvari rasporedjene po sistemu "pocela sam da slazem" ostavljeno na pola, bolje i da se ne okrecem... Pogledam desno, cd-ovi, dvd-evi... Katastrofa!!! U kuhinju ne smem ni da udjem... U kupatilo ni da pomislim... Strasno! Kao da sam se probudila u nekom drugom svetu... Zovem drugaricu, definitivno ce mi trebati pomoc...

Sta sam radila deset dana??? Tugovala i patila za nekim drugim ocima bez imalo snage za bilo sta... Sadisticki trpela 12 sati radnog vremena, 12 sati snova o njemu i opet 12 sati rada... Koleginica na bolovanju... Druga planira bolovanje, pa godisnji... Eh, jel pitao mene neko boli li mene sta? Jel meni dobro??? 

Pa da rezimiramo:

1. Radim 12 sati dnevno

2. Promenio se direktor u firmi (ovaj novi nije tako dobar sa mnom)

3. Muz se vraca sa sluzbenog puta (kuca u haosu)

4. Gadan PMS

5. Njega nema nigde... (samo u mojim mislima, snovima, dusi i srcu)

A sada masku na lice, lazni osmeh na usne, brdo snage i strpljenja...

I tugovanje u tisini!

On je...

Moj kolega...

Moj nespokoj, moja rana, moja bol!

Moj očaj, moj strah, moj pakao, moj raj!

Moj nemir, moj mir...

Moje nebo, moje more, moja oluja, moja bura...

Moja pesma, moje suze,

Moj san i moja besanost!

Moj svet i moje podzemlje...

Moj Bog i moj Djavo...

Ovako ili onako...

Sve jedno... MOJ!

srce: "Srećo, gde si??? Dođi molim te... Ili barem pozovi... Samo da te čujem, pa neka prestanem da kucam posle toga... Molim te srećo, molim te!"

mozak: "Jaoooj, samo kukaš... Ućuti više ne mogu da te slušam... Dosta je bilo, ako se ne smiriš, ja ću se potruditi da prestaneš da kucaš... Biće joj bolje ako samo ja radim..."

srce: "Kako možeš? Tebi ne fali? A ko je pisao sve one pesme??? Ja? Ha! Pa ti si to smislio... Ti si sve pamtio, pomno pratio... Do tebe je prvi došao... A ti si ga pustio da rani mene..."

mozak: "Ali zato sada, kada je sve gotovo, kad ga je ostavila... Da je samo do mene, već bi zaboravio da je On ikada i postojao, da nije tebe i te tvoje glupe patetike... Ubićeš je tako... Nije više tako jaka kao nekada... Prestani da kucaš za njega i počni za druge, koji su malo vredniji... Koji su bolji za nju - spasi je!"

srce: "Ti uopšte nisi romantičan, zar nije lepo ono što su imali... I kako se samo osmehivala, kako je samo bila srećna... Kako se samo smejala... A kako ga je gledala, grlila i ljubila? Jel si to video?"

mozak: "Ma video sam, znam... Ali sad plače, tužna je, boli je - pati!!! To je najbolje što je uradila... Nemoj da joj vratiš iluziju, da je pustiš da ponovo prolazi kroz sve... Neka, nek boli sad, proći će..."

srce: "Da, ostavila ga je zato što si joj ti tako naredio, a ja? Ja krvarim... Šta je sa onim mislima koje ti projektuješ u njene oči, njene snove? To mene boli... I nju... Više ne sme ni da spava... Čim ona zatvori oči eto njega..."

mozak: "Tako je najbolje za sve... Za nju, njenog muža, i za Njega... Neka njih dvoje budu srećni kao nekada... Kucaj brže i jače za tog čoveka što je kraj nje i što je voli... Koji je dobar, pošten i sve bi za nju uradio... A šta je ovaj što ga zoveš "srećom" uradio za nju? Šta joj je dao sem tuge..."

srce: "Dao joj je najjača osećanja koja je ikada imala..."

mozak: "Dao joj je samo nespokoj i tugu... Da, jeste, još nešto najjače joj je dao... Najjaču bol... Koju nikada osetila nije... Kako ga možeš zvati nakon toga??? Nikada neću dopustiti rukama da uzmu telefon i nazovu ga... Nikada više..."

srce: "Ha, a zašto si dozvolio rukama da se jave na telefon juče kada je on zvao??? Zašto je nisi ubedio da se okrene i pusti da zvoni..."

mozak: "Pa zato što mu je ona rekla da je nikada više ne zove privatno... On kakav god da je, ipak mu ona znači, ne bi joj to uradio... Znao sam da je zove službeno, da mu treba ona da mu pomogne i bilo je tako..."

srce: "Ponašaš se kao muškarac! Pa zar ti, koji misliš, nisi mogao da zaključiš da je zove "poslovno" za nešto što je mogao bilo ko da mu pomogne, nije baš nju morao da zove... A zašto je nazvao??? Hteo je iz običnog razgovora sa njom dok mu pomaže oko čega već, da čuje da li je dobro..."

mozak: "I bila je! Ne baš dobro, al bila je bolje... I onda On nazove... I ti poskočiš do neba... Zakucaš tako jako, da ruke poslušaju tebe a ne mene... Ali eto, nije rekao ni jednu lepu reč, ni jedno pitanje privatno, ni "kako si?" nije je pitao... Tako da moraš da preboliš... On se neće vratiti..."

srce: "Dok god ja krvarim, ona će da pati... Nju će da boli... A ti? Zašto joj braniš?"

mozak: "Šta hoćeš ti? Njen nespokoj? Nije jela i spavala kako treba već tri meseca... Hoćeš one igre toplo - hladno? Doći ću - neću doći... Videćemo se sutra - videćemo se od nedelje... Čućemo se, pa ne zove? Tad ti je lakše jel? Ućuti više... Pusti je... Samo joj donosiš nevolje, a sad je ubijaš"

* * * Srce je ućutalo, nije više imalo argumenata...